Малопре сам чула звук дечијег смеха,
сада је тишина, ваљда су отишла из парка.
Из сата у сат све ми је теже на овој клупи,
сунце залази, смркава се.
Схватам да ми је хладно,
киша почиње да пада,
док посматрам прозоре на другом спрату.
Светла су упаљена, време је да кренем,
најзад је време да му све кажем.
Мислим да би било поштено рећи
да изгледаш збуњено
и питаш се зашто сам данас овде.
И треба, и ја бих.
Кад сам одлазила, осећала сам да ми је доста,
али, главом и брадом, ево ме сада.
Научила сам да се носим са свиме,
а љубав и нада су разлог зашто сам сада овде.
И сад видиш другу мене, напунила сам батерије,
ухватила сам залет, не искључуј ме.
Ја сам као сан у сну који је декодиран
ухватила сам залет, подигла сам температуру, не искључуј ме.
Нисам она коју си знао,
ја сам спој сада и онда
и тражим од тебе да имаш отворен ум.
Овог пута нисам иста,
ухватила сам залет, не искључуј ме.
Хоћеш ли ме оставити да стојим у ходнику
или ћеш ме пустити да уђем?
Стан се уопште није променио,
морам рећи да ми је драго.
Некада су ове собе биле сведоци наше љубави,
мојих напада и све веће фрустрације.
Али, ја сам прешла пут од лудила
до не тако лошег у мојој трансформацији.
И сад видиш другу мене, напунила сам батерије,
ухватила сам залет, не искључуј ме.
Ја сам као сан у сну који је декодиран
ухватила сам залет, подигла сам температуру, не искључуј ме.
Нисам она коју си знао,
ја сам спој сада и онда
и тражим од тебе да имаш отворен ум.
Овог пута нисам иста,
ухватила сам залет, не искључуј ме.
Замолио си ме да не одем,
па, ево ме опет
и још увек те волим и нећу се претварати.
Научила сам да се носим са свиме,
а љубав и нада су разлог зашто сам сада овде.