Dogs [Serbian translation]

Moraš da ludiš,za nečim da žudiš,

Da spavaš na sve četiri,a kad ulicom bludiš

Da umeš i žmureći komad mesa da ščepaš

Pa da se izgubiš ne pustivši ni glas

Ko lukavi podrepaš,

Ili da bez razmišljanja udariš u pravi čas.

A posle nekog vremena možeš da razradiš i finese.

Da vežeš klupsku mašnu,uvežbaš čvrst stisak ruke,

Izvestan izraz očiju,osmeh što zna da ponese.

Da stekneš poverenje,i to bez mnogo buke,

Onih koje lažeš u lice

Da bi im,kad ti se nasmeši sreća,

Ko ubice

Od struke

Mogao zariti nož u leđa.

Moraš da gledaš preko ramena dokle ti pogled seže

Jer znaš da će ti dok stariš biti sve teže i teže.

I na kraju ćeš da spakuješ svoju tugu

I stravu,

Da odletiš ka jugu

I skriješ u pesak glavu,

Ko bilo koji deka il baka

Što umire od raka.

Al kad ispustiš stvari iz ruku,žetva ti setvu smenjuje:

U tebi narasta strah,krv ti se usporava i skamenjuje.

Sad je već prekasno da smanjuješ težinu,

Nekada neophodnu da podižeš pražinu.

Samo ti lepo toni,amen,

Svezan za kamen.

Katkad sam ipak zbunjen,moram reći.

Muči me osećaj čudan

Da me zloupotrebljava neko jači i veći.

Moram ostati budan,

Moram stresti sa sebe tu gmizavu mučninu,

Jer,ako nisam svoj na svome,

Ako dopuštam da se na meni kola lome,

Kada ću izaći na čistinu?

Gluv,nem i slep,uobražavaćeš do groba

Da niko nema pravog druga,da su svi potrošna roba.

Čini ti se da treba dobitnika izdvojiti u pravo doba,

Da ničeg novog pod Suncem nema,

I da u svakom ubica drema.

Ko beše rođen u kući punoj bola,

Koga učiše da u ventilator ne treba da pljuje,

Koga je svemu učila škola,

Koga je uvežbano osoblje znalo da kljuje,

Kome dadoše okovratnik i lanac,

Koga je po leđima tapšao svaki znanac,

Ko se otimao od gomile,

Koga su gomile lomile,

Ko beše neznan i tamo gde ga znaju,

Samleven bi na kraju.

Kob mu ne beše sklona:

Nađen je mrtav kraj telefona,

Ili ga na dno odvuče kamen.

Amen.