Он пева своје песме од по сто година,
Заборавља речи, леже на под,
Извлачи табакеру, пали џоинт
И гледа у плафон - тамо је неми филм.
У њему су Битлси, и рат, лица старих другова,
Пионирски поздрав и совјетски народ,
Он личи на цара првобитних звери,
Он је једини преживео ледени период.
Век је откинуо ноге, иако толико не трају,
Све што је помагало да плива - сада је на дну.
То су само гитаре које су са годинама све скупље,
Гитаристи са годинама губе цену.
Он не слуша речи, он не види осмехе,
Само омиљене звуке, остало је привид.
Његов живот испуњен је замкама и закрпама,
И иде лагано на последњи ред.
Он живи, под собом не чује земљу,
И њега не интересује ни против, ни за.
Његов дом, као дреднот*, сасвим је бедан
А улегнули постери су као једра.
Он ће дочекати Нову годину без снова и снаге,
И у сну ће чути звоно у ходнику -
Џими Пејџ ће му донети флашу текиле
И нову плочу "Дип Парпл ин рок".