Rodjen u tišini, ona me ispunjava.
Savršeni koncert, moj najbolji prijatelj.
Toliko toga za šta bih umro, toliko toga za šta bih živeo;kada bi samo moje srce imalo dom.
Pevaj ono što ne možeš reći,
zaboravi ono što ne možeš da odsviraš.
Željan da utonem u prelepe oči.
Hodaj u mojoj poeziji, ovoj muzici koja umire
-mom ljubavnom pismu nikome.
Nikada ne uzdiši za boljim svetom,
Već je iskomponovan, odsviran i izrečen.
Svaka misao u muzici koju pišem,
sve je želja za noć.
Pisao sam za pomračenje, pisao za devicu;
umro za lepoticu, onu u bašti.
Stvorio kraljevstvo, postigao mudrost;
nisam uspeo da postanem bog.
Nikada ne uzdiši...
"Ako pročitaš ovaj stih, ne seti se ruke koja ga je napisala; seti se samo stiha, plača pesnika, onog bez suza; ono što sam uložio u ovo je snaga i to je postala moja jedina snaga.
Utešan dom, mačino krilo, šansa za besmrtnost
gde je biti poželjan postalo uzbudjenje koje nikada nisam osetio.
Sladak klavir ispisuje moj život".
"Nauči me strasti, jer se plašim da je nestala;
pokaži mi ljubav, prihvati usamljenika.
Ima toliko toga što bih želeo da dam onima koji me vole. Žao mi je.
Vreme će reći(ovaj gorki rastanak)
Neću više živeti da sramim ni tebe ni sebe.
A ti...Želim da prestanem da te volim..."
Usamljena duša... Duša okeana