Рано моја, што ме рани
Раном дубљом од бездана
Гдје не допире људска туга
Ни суза за тобом исплакана.
Рано моја, што дубоко тече,
Даље дуже од ријеке Саве;
Што свијет очима не сагледа,
Ни сво зло што у свијету почива
Рано моја, крвљу натопљена ,
Земља стење над страхотом твојом,
Од јецаја и мука сва је преплашена,
Оста само бол и нијема тишина !
Рано моја,што дјечије снове сруши ,
Младост што на машти почива;
Невине их сада земља покрива
Мајчина суза гроб им умива.
Рано моја,надеждом освијетли,
Све злобе,пакости, глад и јад,
Миром успокој душе њихове
Нек вјечно царују у царству твоме.