Mislio sam da sam te vidio na Bojnom brodu*,
ali to je samo bila neka slična.
Nije bila ništa doli optičke varke
ispod sirene.
Bila je tako blizu,
dovoljno blizu da bude tvoj duh.
Ali moje su šanse propale
kad sam ju upitao
mogu li je zvati tvojim imenom.
Mislio sam da sam te vidio u Zahrđaloj udici*,
šćućurenu u ispletenoj stolici.
Približio sam se da bolje pogledam
i poljubio onu koja je sjedila tamo.
Bila je tako blizu,
i držala me tako snažno
dok ju nisam upitao strašno pristojno
"Molim te, mogu li te zvati njenim imenom?"
I otegnuo sam svoj prijevoz kući,
propustio sam ga da kruži uokolo.
Osjetio sam tvoj miris na sigurnosnom pojasu
i zadržao sam svoje prečice za sebe.
Mislio sam da sam te vidio u Kljunu papagaja*,
igrala si se sa protupožarnim alarmom.
Bilo je preglasno da bih ju čuo kako govori,
i imala je slomljenu ruku.
Bilo je tako blizu, tako blizu da
su zidovi bili mokri,
i napisala je u sklopu pisma,
"Ne, ne možeš me zvati njenim imenom!"
Reci mi gdje je tvoje skrovište,
brinem se da ću zaboraviti tvoje lice,
i svih sam pitao
i počinjem misliti
da sam te svo ovo vrijeme samo zamišljao.
Otegnuo sam svoj prijevoz kući,
propustio sam ga da kruži uokolo.
Osjetio sam tvoj miris na sigurnosnom pojasu,
i zadržao sam svoje prečice za sebe.
Vidio sam tvoju sestru u Ćošku*
na telefonu s posrednikom.
Kad sam vidio da je sama
mislio sam da će možda razumjeti.
Bila je tako blizu,
ne možeš biti bliže.
Rekla je: "Zbilja ne bih trebala, ali da,
možeš me zvati kako god hoćeš."