Moćnija od mene
To je sila koja me vodi
S pulsom koji održavam
Mrakom koji boji
U tamno tvoje crne oči
I šta mi pričaš o vremenu
Koje prolazi u tvom treptaju
Koji me dovodi do ove ulice
Gorčine i žaljenja
Jer ja znam da osmeh
Koji se crta na mom licu
Ima veze sa povetarcem
Koji hladi tvoj pogled
Tako polako i tako brzo
Tako normalno i tako čudno
Ja otvaram košulju
Kao Kamaron
Ti mi lomiš unutrašnjost
Gmižeš po meni kao pauk
Piješ znoj koji magli
Stakla moje sobe
A onda ujutru
Budim se i nemam krila
Već deset sati spavam
I moj jastuk je natopljen
Sve je bio samo san
Tako stvaran i dubok
Tvoje oči nemaju vlasnika
Jer nisu sa ovog sveta
Ne želim da te gledam
Ali zatvorim oči
I vidim te čak iznutra
Vidim te na jednoj i na drugoj strani
Na svakoj slicu, u svakom ogledalu
I na zidovima metroa
I u očima drugih ljudi
Čak i u najvrelijoj supi
Počinjem da ludim
Jer ja znam da osmeh...
A ponekad se zbunim
I čačnem tvoju komšiku
Onu sa drugog sprata
Što prodaje dobru robu
I ponekad te čekam
U baru na ćošku
Sa pogledom zakovanim za tvoj ulaz
I ponekad pojedem
U jednom zalogaju celi svet
Ponekad te osećam
Ponekad te oborim
Ponekad ti pročitam poljubac na usnama
I pošto se ne usuđujem
Posečem se i otvorim