Postoji nešto što sam ti hteo reći.
Toliko je smešno, umrećeš od smeha,
Ali onda, pogledam oko sebe,
I setim se da sam sâm...
Sâm... Zauvek.
Pločice celom dužine ograde,
Stepenište tamno braon obojeno
Ovde ćeš pronaći očaj i mene,
Kako te dozivam onim što je ostalo od mog srca,
Mog srca... Zauvek.
Pijući čaj sa ukusom Temze,
Mrzovoljno u stolici na trotoaru,
Ovde ćeš pronaći moje misli i mene,
I ovde je poslednja molba mog srca
Mog srca... Zauvek.
Tamo gde taksisti nikad ne prestaju da pričaju,
Ispod tamno sivog viktorijanskog neba
Ovde ćeš pronaći očaj i mene,
I ovde sam, svaki delić mene je tvoj,
Tvoj... Zauvek.
Tvoja noga se naslonila na moju,
Onda si legla sa podignutim i raširenim kolenima,
I moje srce i ja smo znali,
Jednostavno smo znali,
Zauvek.
Tamo gde taksisti nikad ne prestaju da pričaju,
Ispod tamno sivog viktorijanskog neba,
Ovde ćeš pronaći moje srce i mene,
I još uvek govorimo,
„Vrati se u Kemden,
i ja ću biti dobro, ja ću biti dobro,
Ja ću biti dobro, ja ću biti dobr.”