Није лако наставити након помрачења,
Поново се приближаваш и остављаш ме без гласа,
Покушавам да побегнем,
Покушавам да не гледам,
И даље бацаш со на нашу рану.
Слушај ме, престани да будиш
Сећања која иду против нашег зида
Тражиш светлост и видела сам је како пада,
Не говори више да се може поправити.
Јер имала сам нетакнуто срце
И ти си ми га вратио у хиљаду комада.
Морам да ти кажем да не,
Да долазиш мало касно,
Да волим себе више него раније,
Да онај бол који си ми оставио
Зараста и боли,
Боли да се тога сећам
Да си сумњао да је било вечно
И ближа сам забораву
Него да поновим игру.
Морам да те изгубим да бих се спасла ја,
Морам да те заборавим да бих више волела себе,
Ако пружиш корак уназад поново ћу се сломити,
Престани да бацаш со на нашу рану.
Сети се, какви смо били јуче
Забрљали смо,
Нисмо добро пазили,
Време нас је убило, удаљава се срце,
Не говори више да се може поправити.
Јер имала сам нетакнуто срце
И ти си ми га вратио у хиљаду комада.
Морам да ти кажем да не,
Да долазиш мало касно,
Да волим себе више него раније,
Да онај бол који си ми оставио
Зараста и боли,
Боли да се тога сећам
Да си сумњао да је било вечно
И ближа сам забораву
Него да поновим...
И ја имам растргано срце
Зар не видиш?
Да сам морала да вичем изнова и изнова
Да не, да не
И долазиш ти желећи да пробудиш
Оно што је већ умрло.
Морам да ти кажем да не,
Да долазиш мало касно,
Да волим себе више него раније,
Да онај бол који си ми оставио
Зараста и боли,
Боли да се тога сећам
Да си сумњао да је било вечно
И ближа сам забораву
Него да поновим игру.
Да долазиш мало касно,
Да волим себе више него раније,
Да онај бол који си ми оставио
Зараста и боли, боли.