Ovde, gde more sjaji i vetar huči,
na staroj terasi pored sorentskog zaliva,
momak grli devojku a suze kreću,
zatim pročisti krlo i poče da peva:
Mnogo te volim
mnogo, mnogo te volim, ti to znaš,
to je posebna veza
što greje krv u venama, ti to znaš.
Video je svetla tamo na moru, mislio na noći u Americi,
ali to behu samo ribarske lampe i belo rublje na krmi,
osetio je tugu u muzici i ustao od klavira
a onda je ugledao mesec kako se pojavljuje iza oblaka
i smrt mu se učini od svega slađa.
Pogledao je devojku u oči, te oči zelene poput mora,
iznenada, suza joj pade i on požele da potone.
Mnogo te volim
mnogo, mnogo te volim, ti to znaš,
to je posebna veza
što greje krv u venama, ti to znaš.
Jačina lirike (osećanja) gde je sva drama prevara,
sa malo šminke i mimike lako postaješ neko drugi,
ali dva oka koja te gledaju, tako bliza i stvarna
čine da zaboraviš reči, zbune ti misli,
i sve postaje ništavno, pa i noći u Americi.
Okreće se i ugleda svoj život kroz belo rublje na krmi
da, taj život se sada završava, ali on ne misli više o tome,
naprotiv, već je doživeo svoju sreću i nastavlja da peva:
Mnogo te volim
mnogo, mnogo te volim, ti to znaš,
to je posebna veza
što greje krv u venama, ti to znaš...