Dok ja stignem do Finiksa, ona če ustati
Naći će cijedulju što sam ostavio na njienm vratima
Smijaće se čitajući dio koji kaže Ja odlazim
Jer ostavljao sam tu djevojku već tako puno puta
Kad stignem do Albukerkija, ona će raditi
Možda će stati za ručak i nazvati me
Ali čuće samo telenfon kako sa zida
zvoni, to je sve
Kad stignem u Oklahomu, spavaće
Nježno če se okrenuti i pozvati moje ime glasno
I plakat će na pomisao da sam je ostavio
sve one navrate kada sam joj to pokušavao reći
zaists nije znala da bih to i učinio
Nije znala da bih je napustio