Ходам улицом туге,
булеваром срушених снова,
где жиголо и жиголета
могу да се љубе без кајања,
тако да могу да забораве срушене снове.
Вечерас се смејеш, сутра плачеш
кад угледаш своје пропале планове.
Жиголо и жиголета
буде се и схватају да су им очи влажне,
пуне суза које говоре о срушеним сновима.
Овде ћеш ме увек наћи,
туда увек шетам горе-доле.
Али оставио сам душу иза себе
у граду са старом катедралом.
Радост коју овде проналазиш у ствари позајмљујеш,
не можеш да је дуго задржиш, изгледа.
Жиголо и жиголета
и даље певају и плешу
дуж булевара срушених снова.
(превео Гаврило Дошен)