Ne rekoh nikom, ali je ptičica proletjela pored
i vidjela sta bijah uradila. Napravila je gnijezdo napolju
i pijevala u šta sam se pretvorila.
Pjevala je tako glsano i jasno.
Uplaših se da će komšije čuti,
pa je pozvah unutra, samo da porazgovaram sa njim.
Obećah da nću to više nikada uraditi.
Ali je pjevao sve glasnije u kući
i ja ga nijesam mogla otjerati,
pa sam ga zarobih u karton,
priklještih ga da bi prestao.
Podigoh sam pticu iznad pepeljare i rekoh:
"To je poslednja pjesma koju ćeš pjevati."
Spustih ga dolje, polomih mu vrat,
naučih ga lekciji koju neće zaboravit'.
Ali u mojim snovima počinje da cvrkuće
to staro poznato twee,t tweet, tweet.
Otvorih usta da vrištim i vičem,
razmahah se rukama.
Ali ne mogah ni vrištati ni ikati,
ne mogah ni vrištati ni vikati.
Otvorih usta da vrištim i vičem,
razmahah se rukama.
Ali ne mogah ni vrištati ni ikati,
pjesma izlažaše iz mojih usta.
Iz mojih usta,
iz mojih usta,
iz mojih usta.
Iz mojih usta,
Iz mojih usta,
iz mojih usta,
iz mojih usta.
Iz mojih usta,
Iz mojih usta,
iz mojih usta,
iz mojih usta.
Iz mojih usta,
Iz mojih usta,
iz mojih usta,
iz mojih usta.