Нема ме више у твојим молитвама,
више ме путем не прате.
А ноћ ми прети,
поноћ и пуста тама
кад ме се само дохвате.
Више ме не волиш,
кад се враћам ниси будна,
не гориш..
Гасне наша звезда чудна,
лажна, сребрна ствар.
Далеко путујем,
ветар нуди неке риме, купујем.
Пристају уз твоје име,
два, три стиха на дар.
Не слушам више,
шта шапућеш док сниваш,
плаши ме кога помињеш.
И све си даље,
а све ми ближа биваш,
као да опет почиње.
Али ме не волиш,
то се увек другом деси.
Говориш, али више не знам где си,
да ли неко то зна?!
Шта сам урадио,
каква тужна хумореска.
Градио, испод градова од песка,
дубок бездан, без дна...