Nema me više u tvojim molitvama,
više me putem ne prate.
A noć mi preti,
ponoć i pusta tama
kad me se samo dohvate.
Više me ne voliš,
kad se vraćam nisi budna,
ne goriš..
Gasne naša zvezda čudna,
lažna, srebrna stvar.
Daleko putujem,
vetar nudi neke rime, kupujem.
Pristaju uz tvoje ime,
dva, tri stiha na dar.
Ne slušam više,
šta šapućeš dok snivaš,
plaši me koga pominješ.
I sve si dalje,
a sve mi bliža bivaš,
kao da opet počinje.
Ali me ne voliš,
to se uvek drugom desi.
Govoriš, ali više ne znam gde si,
da li neko to zna?!
Šta sam uradio,
kakva tužna humoreska.
Gradio, ispod gradova od peska,
dubok bezdan, bez dna...