Зашто у Русији брезе тако шуме?
Зашто та бијела стабла, све разумију?
Уз пут се прислонивши, стоје на вјетру,
И лишће тако тужно пуштају.
Поћи ћу путем, пространству се радујем,
Можда је ово све што ћу у животу упознати.
А зашто, тако тужно лети лишће?
Под кошуљу, душу милује.
А на срцу опет топлина, топлина,
И опет, и опет без одговора.
А листић са брезице паде на раме,
Он се, попут мене, отргнуо од гране.
Сједам на стазу, драга, са тобом,
Ти схвати, ја ћу се вратити, не плачи, није вриједно.
И старица махнуће на растанку руком,
И за мном капију затворити.
Зашто у Русији брезе тако шуме?
Зашто тако добро хармоника свира,
Прсти спретни, по диркама, полетјеће у исти мах.
А посљедња ће, ех, заказати.
А на срцу опет топлина, топлина,
И опет, и опет без одговора.
А листић са брезице паде на раме,
Он се, попут мене, отргнуо од гране.
А на срцу опет топлина, топлина,
И опет, и опет без одговора.
А листић са брезице паде на раме,
Он се, попут мене, отргнуо од гране.