Ја сам човјек обичан
радим својим рукама
и носим образ који траје
проклета нам судбина само удара само тражи
тражи, тражи, а мало даје
Ја градим аутопут у глави
да се возим слободно
и не дам ником да ме гњави
када возим пребрзо
Ја сам човјек обичан
радим својим рукама
ал' овим путем нећу даље
влакови нам пролазе
срећа прати подобне
нек' рачун плати тко га шаље
Јер ја само склопим очи
гдје год желим ја ћу доћи
снови теку узводно
ништа ново, ништа добро
Под неоном овог града
нама гори црвено