Ех, пази да не промашиш, атамане,
Да не подрхти рука случајно.
И пази да не убациш ћорак,
И не мисли о омчи вешала.
Иначе ће доћи ноћ, ноћ.
И напустиће нас поља и шуме.
Престаће певати за нас небеса.
И чућемо земљине гласове.
А потом ће доћи дан, дан.
Свако ће рећи "То што беше - не сећам се".
И поћи ћемо за пастировом фрулом,
Дружмим стадом, у кланицу.
А Бог је трпео, и нама велио - истрпи...
Тако да пази да не промашиш, Атамане,
Да не подрхти рука случајно.
И пази да не убациш ћорак,
И не мисли о омчи вешала.