And Yet [Serbian translation]

Ovaj grad, ova mrlja u svitanju,

maglom je prekriven ovog jutra,

mornarima galeb opomenom kliče, osam je sati izjutra.

Ovo nebo, ovaj prevoj na reci,

usporava me i raznosi, talas se vraća osekom,

i sva moja sećanja blede tamom,

pa ipak, pa ipak.. vratio sam se.

Čudnom je fatalnom vezom ovaj grad prekriven,

u tvojoj lobanji nagonom vođenoj, sliven,

i ti ploviš po zvezdama u ovom delu polulopte,

i pitaš se, kako sam do đavola, došao dovde uopšte?

Kao skriven tok ili podzemna reka,

u snovima te proganja i glavom protiče bez odjeka.

Svoje si snove potrpao tim platnenim džakom

i nema ovde ništa što nedostaje ovom svetu jarkom.

ipak, ipak... vratio si se.

Nekim sam noćima ležao na palubi,

zureći u kretanje zvezda,

tih sazvežđa nakačenih

užadima, jedrima i jarbolima;

Pitao sam se da li i ona isto bdi,

da li moje ime njenim mislima zri;

Al` zašto bi se ikada mene setila?

Nekog, ko je morem otplovio, a ona volela?

I zašto traćim vreme razmišljajući

da li bi ona, takvog k`o što sam ja baš čekala ?

I tako, ti odlutaš do luke pune šljama sa mora svih,

tražeći spokoj plesnim dvoranama i kupleraja tih!

I nije te više briga, dok brodovi napuštaju dokove,

i nije ti bitno s kim ćeš deliti svoj krevet i bokove.

I glava ti je kao čekić na vratima pregradnog zida,

s osećanjem da ti je neko možda čeljust razbio,

a mrlje od krvi i srča su svuda ivicom brida,

i kuneš se bogom da više piti nećeš,

pa ipak, pa ipak.

Istini za volju, prekasno je da nju nađeš,

prekasno da je podsetiš na neku baštensku kapiju,

na kojoj ti batler kaže; treba da sačekaš,

a verovatno bih naišao licem na zatvorena vrata,

tako je to, kada ti glava svemirom luta,

Pa ipak, pa ipak,

pre nego što sunce zađe,

pre mora;

Možda tamo postoji još nešto drugo što čeka

ovakve k`o što sam ja.

Ovaj grad, ova mrlja u svitanju..