Све почиње веома добро,
ти ме зовеш и одговарм ти
да ти недостајем и слажем се
да ме волиш и верујем ти.
Да хоћемо ли се видети
и своје планове отказујем.
Да ли желим да ти правим друштво,
увек кажем: наравно.
И касније скоро све је срећа,
све док ме не представиш као другарицу
и ја боље да ћутим,
иако бих желела да вичем да не.
Јер пријатељи се не
љубе у уста.
Пријатељи не недостају једно другом цео дан, луди људи.
Пријатељи се не зову у два ујутру.
Пријатељи не би требали да спавају у истом кревету.
Пријатељи не
познају цело тело,
зато хајде иди и измисли другу реч, не верујем ти.
Пријатељи молим те не.
Пријатељи молим те не,
зато што пријатељи не воде љубав.
И онда кажем:
ово је био последњи пут да се видимо.
Не заслужујем да будем никоме
играча, нити забава.
Али нешто се дешава када поново назовеш
и изађемо поново,
све је тако савршено,
све до тог тренутка када ме поново представиш.
Јер пријатељи се не
љубе у уста.
Пријатељи не недостају једно другом цео дан, луди људи.
Пријатељи се не зову у два ујутру.
Пријатељи не би требали да спавају у истом кревету.
Пријатељи не
познају цело тело,
зато хајде иди и измисли другу реч, не верујем ти.
Пријатељи молим те не.
Пријатељи молим те не,
зато што пријатељи не воде љубав.
Зато што пријатељи не воде љубав.