Pogodi gde sam se vratio danas
Tamo gde smo vrištali.
Deset godina pre ove beskrajne sadašnjosti,
i dalje živi čudovište i i dalje nema mira.
I na klupama na kojima smo pisali
u polu tami, bez razmišljanja,
sve stihove od ''Heroes''
sa greškama jednog klinca,
i dalje su tu.
Čak i danas
je izvan moje kontrole,
i problem i rešenje
i to je ono sto vrisak uvek gleda,
to je odgovor
I čak i danas,
samo vrisak i fikcija
uspevaju da iskljuce
svetla mog tamnog opreza.
Imam jedan nož napravljen od plastike
gde je nekad bio metal,
i čudnu knjigu koja te je izbacila iz vrtića;
njene sam strane morao da zapalim.
I u gvozdenim okovima koji odvajaju
najbrutalniji pad
su dva inicijala
koja smo napisali šestaro.
I dalje su tu.
Vertikalan i horizontalan,
ja sam vrisak i staklo,
tačno srednja tačka,
ta koju si toliko mrzela
kada si mi ponavljala da
''povrediće te i povrediće me,
i jedino će nam vrisak posluziti''.
Govorila bi ''lako je'' i počinjala bi.
I vrisak se uvek vraća,
i sa nama će umreti,
hladan i kratak kao stih
napisan na zivotinjskom jeziku.
I uvek je tu.
Povrediće te i povrediće me
i jedino će nas vrisak spasiti.
I sada nije lako:
ti bi počinjala.
Vertikalan i horizontalan,
ja sam vrisak i staklo,
tačno srednja tačka,
ta koju si toliko mrzela
kada si me izazivala da vičem.
I već je tu, već ima mira,
oh, već ima mira.
I već je tu, već ima mira,
oh, već ima mira.
Zbog koga sam vrištao?
Znam,a ti ne;
nisi pitala,
Ti nikada, ne.