U pet petoga Juna,
Federiko moj mlađi brat
na trgu Fuente Vakueros,
sa svim svojim ljudima
ostao je zauvek.
Slomljena je radost k'o badem,
od radosti cveća med se pravi,
sa radošću odlazim u planine
nebo da mi bude stopalima bliže.
Drvo je mrtvo u gljive zaraslo,
Drvo živo se rascvetalo,
Drveće, drveće na poljima
nije mrtvo, zeleno je.
Sa bombama u proleće
sa gorčinom je sahranjeno srce
i raste u polju cveće nana,
majčina dušica ljiljani, cimet i karamfil.
Konjanikom javite preko reke,
za crvenokosog junaka
koji je patio od ljubavi tužne,
pevajte im s tugom : "Ah jadni mi".