U sjaju mesečevih noći i karamfilia,
od Aja Montea do Vile Real,
lutajući bez cilja uz reku,
među pesmama jedna se uvek ponavlja,
koju peva Marija o svojoj neuzvraćenoj andaluzijskoj ljubavi,
Mariji što nosi i radost i tužnu agoniju juga.
Upoznala je tog čoveka
jedne noći vinom rujnim opijena i toplinom
dlanova i fandangom
bio je nespretan,
srce se uznemirilo
na plažama ostrva
izgubili su se oboje,
tamo gde zapljuskuju talasi
poljubio ju je i ona se predala..
(Hor)
Ej, Marijo portugalko
od Ayamonte do Faroa
da se ovaj fado čuje po krčmama
gdje se gorko vino pije.
- Zašto se s tugom peva?
- Zašto su ti oči zatvorene?
Zbog jedne nesretne ljubavi,
zato se peva, zato jer boli.
- Fado! zato što mi tvoje oči nedostaju
- Fado! zato što mi usne tvoje nedostaju
- Fado! zato što si otišla niz reku
- Fado! zato što je nestala tvoja senka
Priča se da joj je ljubav bio jedan mornar
i da je on je razlog njene patnje,
jedne noći čamcem krijumčareći
i loveći škampe on je nestao.
U rečnim senkama,
samo je pucanj odjeknuo .
Od te tuge i patnje
nastala je ova tužna pesma