Ноћ успорава,
кишне капи се распрскавају у дугу,
можда и неко кога знаш
може да засија и заблиста...
Док сањарење прелази
из сенке у боју,
замишљам месечину
како ми обасјава очи
а ја те волим...
Док само лежим у мраку и осмехујем се,
замишљам како звезде падају око твог срца,
а снови се роје у твојој глави,
једноставно и чисто, сваки пут.
Сад плачеш у сну,
волео бих да никад ниси научила да јецаш,
не продај снове које би требало да чуваш,
једноставне и чисте, сваки пут.
Снове о призорима
санкања зими,
кад осећања, не разум,
доносе одлуке.
Док лишће обилно пада
распршујући јесен по башти,
хладније ноћи изоштравају
месечином обасјане лепоте,
а ја те волим...
Погледај ме звезданим очима,
подигни ме до звезданог неба,
у глави ми је звездана прашина,
једноставна и чиста, сваки пут.
К'о океан дубоко,
дрхтим кад те угледам,
певаћу још нежније,
једноставно и чисто, теби...
Ако је љубав истина, не тражи лажи
и пусти ме да пливам у твојим очима.
Нашао сам место које нкад нећу напустити,
заћутаћу и просто веровати
да је љубав истина коју сам спознао.
Она није низ лепих лажи
које нас искориштавају
и траће нам време...
(превео Гаврило Дошен)